Priča trkača

Trčanje Svetim gradom – Posle toga ništa više nije isto!

Dva trkača, rekreativca, na devetom Jerusalimskom maratonu, 15.03.2019.

Odluka da učestvujemo na 9. Jerusalimskom maratonu je bila jednako trkačka koliko turistički i duhovno motivisana. Nismo ranije bili u Izraelu i evo ukazao se sjajan povod za to.
Polumaratonskog iskustva gotovo da nemamo, iako trčimo gotovo punih deset godina. U početku našeg trčanja, bilo nas je nekoliko zaludjenika, da bi i nakon deset godina, te iste ljudi, i značajan broj novih, sretali i dalje na stazi pored Save, uglavnom u isto vreme. Trčimo rano ujutru, leti oko 5:30, radnim danom 6 km nam je uobičajena deonica .
Duže deonice suprug i ja, trčimo nedeljom, i to 16,7km (do Ade i natrag, preko mosta). Pretrčanih kilometara imamo u nogama, medjutim, kad je reč o zvaničnim trkama, tu sem jednog, Savskog polumaratona i dve Nike run trke-ništa više nemamo. E, ova dva entuzijasta odluče da učestvuju u Jerusalimskom maratonu, ne informišući se mnogo o težini trke i okolnostima…

Nismo trčali punih mesec dana (sedam dana intenzivnog skijanja ipak nije deo priprema), tek tri nedelje pred maraton, krenuli smo sa pripremom. Tada i počinjemo da se više informišemo o stazi, o trci koja nas očekuje. Krećemo od komentara. Moram priznati da su nas komenatri učesnika ranijih maratona uplašili, ako ćemo iskreno, mene posebno. Počev od podatka da je visinska razliku marartona 140 m. Varatonac Nikola mi daje informaciju da je valjevskog jendog kruga “ samo” 45m. Odlučujemo da jedan od dužih treninga uradimo trčeći preko Mosta na Adi (ozbiljan uspon iz pravca sajma ka Novom Beogradu, u stvari to je isključenje ka Sajmu). Tako 8 puta.
Kažu da je ovo najteži urbani maraton na svetu. Ne znamo šta nas čeka.

Putovanje u Svetu zemlju započinjemo u sredu uveče, autom do Temišvara. Wizz Air saobraća dva puta nedeljno na relaciji Temišvar-Tel Aviv. U četvrtak ujutru, imamo rani jutarnji let. Avio pun hodočasnika iz Srbije, oranizovana tura po Izraelu. Nije loša kombinacija i ponuda, iskusni vodiči, sadržajni dani, prihvatljiva cena. Jedino nas dvoje pošli na maraton. Tačnije iz Srbije je bilo prijavljeno ukupno nas četvoro, i zahvaljujći ovom četvrecu, biće istaknuta zastava Srbije…znači, još jedna dodatna odgovornost. To takodje znači da nema odustajanja, trka se mora pretrčati i završiti.

TelAviv, pasoška kontrola… jeste detaljna, ali mi smo prolazili slične i na drugim meridijanima. Voz do Jerusalima olakšava transport do “grada nad gradovima”, uz to je i besplatan, vrlo dobar wifi. Za manje od sat vremena, eto nas u Jerusalimu. Kiša. Vetar, 5° C. U Bg, 22°C. Kišobran naravno nemamo. Smeštamo se u naš Hostel i odlazimo u halu gde se održava sajam trkačke opreme, da uzmemo startni paket i vidimo kako sve to izgleda i šta se nudi u na sajmu. Sponsor maratona je Saucony kompanija, pa je njihove opreme i najviše, patike jako dobro izgledaju. Izrael je inače jako skup, mislimo da jedini cenovni novo sa kojim možemo da ga uporedimo je onaj u Danskoj. Medjutim, na ovom sajmu je bilo odlične opreme po prihvatljivim cenama. Dobro organizovano, zajednička pasta večera… Četvrtak uveče.

Trkaje sutra, u petak ujutru, počinje u 6:45 h. Sat vremenske razlike, znači 5:45 po našem. Morate doći u Sacher garden pre 6:00h. Smeštaj nam je bio u centru Jerusalima, birali smo tako da možemo za 15 min pešice da dodjemo do mesta početka trke. Budimo se u 4:30h i krećemo sa pripremom. Hladno je, 5°C, padala kiša celu noć, sve je mokro. Krećemo u tankim majcama dugih rukava. Hostel je mali, mali broj soba i gostiju, medjutim, dok smo uzimali vodu u kuhinji, okupilo se čak nas 5 trkača (momci iz Danske i Nemačke). Vidimo oni spremni, hrabre me, kao baš je izazov učestvovati u trci koja ide pored naznačajnijih mesta u istorijama sve tri religije, nema veze što je brdovito… oni nisu bili ranije, ali su čuli o težini staze.
Krećemo. Tek sviće, bori se noć za još koji minut. Duž staze kojom ćemo kasnije trčati, veliki broj policajaca sa mašinkama proveravaju i obezbedjuju bezbednost. Ispred kapije Sacher garden-a okupljeni trkači, sledi ozbiljna provera rančeva i ljudi , prolazimo i presvlačimo se u opremu u kojoj ćemo trčati. Park je, blato od kiše, ali muzika potire sve nedostatke, i evo ga i adrenalin- koncentracija raste u krvi, evo već i srce bije… i vidimo zastavu Srbije!! Jeee!

Svuda se čuje engleski sa snažim američkim akcentom, Amera najviše na trči, više od 30 % svih trkača. I nas četvoro iz SRB! Krećemo!
Teško je i početak je težak, nema ravnih deonica, svaki kilometer je težak. Staza je uglavnom van starog dela grada, u koji zalazimo jednom kratkom deonicom, grad ne poznajemo, pa nam još uvek ništa ta mesta ne znače. Ljudi, uglavnom stranci, vrlo edukovano pozdravljaju i bodre trkače, muzika se čuje, dosta bendova i uličnih svirača. Melodije su različite, od njihovih etno melosa do američkog popa i hard roka. Maskirani zabavljači, divno je! Dosta štandova sa vodom, i po dva sa izotoničnim pićima i energetskim gelovima. Skupljaju ambalažu onog trenutka kad je neko baci. Ulazimo u kratak tunel, i svi Jevreji kreću da skandiraju nešto, eho se čuje, odjekuje kroz tunel njihov huk, zastrašujuće zvuči. Kad su oni prestali, to je vec 5 km, moj suprug uzima telefon, kaže, e sad ćete da vidite! Počinje da peva i snima: “ Ja volim crno bele…” na sav glas!! Niko ga ne razume naravno, crkavam od smeha. Idemo dalje, kilometer za kilometrom, brdo, za brdom. Sion (Tajna vecera), penejmo se na Maslinovu goru… Mnogi trkaci pojedine deonice prošetaju, mi ne odustajemo, ali…. 17-ti km ceo je uspon. I 18., i 19. Taman kad dodjete do raskrsnice i ponadate se da je iza ugla nizbrdo… e pa nije, brdo se nastavlja i iza ugla.

19. km je bio najteži (39 km u maratonu). Nakon njega kreće nizbrdica konačno. Sva srećna što sam i dalje u ekipi koja trči i nije stala ni kad je bilo najteže, uzimam energetski gel i nastavaljam. Suprug je ispred mene, okreće se i kaže mi: “ Pusti sad korak vidiš da je nizbrdo!”

???? Ne mogu da mu odgovorim da sam jedva dušu zadržala da ne ispustim… Smejem se i nastavljamo. Prolazimo kroz finiš, medalja je na grudima, slatka pomorandža u ustima, osmeh na licu, sreća u grudima, a srce punoooo, : )

Ostalo bi bilo za putopisni blog, što ovo nije, ali vredi pomenuti da smo sjajno iskoristili dane do utorka ujutru kad smo imali let nazad, da ćemo se vratiti sa sinovima u Sveti grad, da treba napraviti izlet u Jordan i videti Petru. Posle toga, ništa više nije isto.
Veliki pozdrav od Dragice, vidimo se negde na stazama!