Priča trkača

Trčanje mi je donelo puno novih prijatelja, putovanja i upoznavanja gradova na neki drugi način


Snežana Mitrović, bivša učenica Valjevske gimnazije, advokat i trkač

Pišem ovaj tekst iz želje da podržim Suzanu i ekipu koja organizuje Prvi valjevski polumaraton. Kao neko ko je iz tog kraja, ko je završio Valjevsku gimnaziju, proveo četiri lepe godine u tom gradu, ko ima prijatelje Valjevce, od srca želim da uspešno organizujete svoj prvi polumaraton.
Moji trkački počeci su obični. Od studentskih dana redovno vežbam, češće sam vežbala u teretani, ređe trčala napolju. Ali i to retko trčanje napolju bilo je dovoljno da me najbliži prijatelji nazovu Pticom trkačicom. Mada, možda taj nadimak i nije imao toliko veze sa mojim trčanjem, koliko sa činjenicom da nikako neki zgodni Kojot nije uspevao da me stigne.

Prvi polumaraton sam istrčala 2011.godine u Beogradu i za to sam se odlučila sasvim slučajno. Redovno sam trčala na traci u teretani, i jedan od trenera je primetio da se ne umorim dok trčim i prokomentarisao kako bih lako mogla da se spremim da istrčim polumaraton. Svidela mi se ta ideja i počela sam sa pripremama.
Kada se sada setim tih priprema, izgledaju smešno. Spremala sam se za trku trčeći na traci u teretani, uz svega nekoliko treninga napolju.
Sećam se da sam dva, tri puta trčala Bulevarom Kralja Aleksandra da bih unapred osetila bar prvi deo staze (start Beogradskog maratona je tu). Trčala sam u običnim patikama, ne patikama za trčanje, u pamučnim majicama i običnim helankama i šorcevima. Bilo je i tada opreme za trčanje, ali ne kao sada, nije se toliko pisalo niti pričalo o trčanju, trkač na ulici je bio „retka vrsta“. A to je bilo pre samo sedam godina.
Poznavala sam samo jednu osobu koja trči duge distance, to je moj dragi drug i kolega Sale, koji na žalost više nije među nama. On je prvi koji mi je dao neke savete o trcanju, objasnio kako je to trčati polumaraton, šta me čeka usput, kako se ostavljaju stvari pre trke, gde se nalaze toaleti (jako bitna stavka ako stignete mnogo ranije na startnu poziciju), kako se preuzimaju stvari posle trke, kako se stavlja broj, da je važno da uzimam vodu na okrepnim stanicama…
Sada, posle mnogo istrčanih trka, mogu da kažem da je svuda sve dobro obeleženo, i da su trkači divni, pozitivni i predusretljivi ljudi pa sve što ne znate slobodno pitajte. Svako od njih će jedva dočekati da podeli svoja iskustva i da da neki savet.
Imala sam tremu pred taj prvi polumaraton. Bilo mi je važno jedino da istrčim, da ne hodam. Bila sam spremna, ali nisam imala hrabrosti da „pustim noge“. Tokom trke sam stalno pričala sa drugim trkačima da ne bih razmišljala o tome koliko još ima do kraja. Čim sam imala snage da pričam, imala sam i da potrčim malo brže, ali nisam smela iz straha da se ne umorim previše, da ne stanem.

Moji prijatelji navijači, za taj prvi polumaraton, su bili takođe uzbuđeni. Neki toliko da su me čekali na pogrešnom mestu na Novom Beogradu i čudili se što me nema, neki su ogladneli od treme i uzbuđenja pa su pojeli deo slatkiša koje su kupili za mene, treći su me čekali sa previše slatkiša i energetskih pića.
Ne sećam se prolaska kroz cilj. Čak ne mogu da se prisetim ni toga kako sam se tada osećala. Sada, svaki put kada prođem kroz cilj, osećam se jako, moćno, srećno. Sigurna sam da je tako bilo i taj prvi put, ta osećanja su čak morala biti još jača jer sam uradila nešto što je većini ljudi zvučalo kao nemoguća misija, ali sećanje na taj prvi prolazak su potisnuli neki drugi prolasci kroz cilj. Imam snimak poslednjih 50 metara, Sale je stigao pre mene, sačekao me i napravio snimak, ali ni snimak ne može da mi probudi sećanje i žao mi je zbog toga.
Narednih dana se u mom društvu samo o tome pričalo. Za druge je to bio neverovatan podvig. Medalju sam nosila u torbi i pokazivala svakom ko se iole zainteresuje, jedva sam čekala da o tome pričam.
Shvatila sam da je ta trka samo početak, da želim da trčim, da me to pokreće, da mi prija i nastavila sam.
Uz napor sam već posle 3,4 meseca od prvog polumaratona odbacila pamučne majce i uopšte pamučne stvari kao deo opreme za trčanje. Teško sam prihvatila da je sintetika bolja od pamuka, ali za sport definitivno jeste. Kupila sam i patike za trčanje, i polako ali sigurno prodavnice sportske opreme su postale nezaobilazna destinacija.
Nisam postala trkačica pomodarka, ali lepo je kad je majca za trčanje usklađena sa čarapama. Ne verujem ni u čarobne patike, ali ipak sam poslednje dve trke trčala u patikama koje reklamiraju kao patike u kojima ste brži nego u drugima. Ubrzala se jesam, ali biće da je to više do dobrih treninga, manje do patika.
U prvim trkačkim godinama nisam prihvatala trčanje napolju po hladnom vremenu. Kako dođe zima povlačila sam se u teretanu i trčala na traci. Na nagovor drugih trkača sam odlučila da probam da trčim napolju, tokom zime. Sada mogu da kažem da najviše volim trčanje zimi, po snegu, pri temperaturi ispod nule. Dešavalo se da mi se zalede trepavice, obrve, da ledenice vise sa trake za kosu, i da uživam u tome.
Volim da trčim u društvu. Član sam facebook grupe Ekipa za trčanje koja nije sportski klub niti udruženje građana, već grupa ljudi, entuzijasta, koja se dogovora kada i gde trči. Stalni trening je nedeljom na Adi, a u fazi priprema za trke to bude i drugim danima. Obavezni deo trčanja je druženje u nekom od kafića na Adi posle treninga pa često neko i prokomentariše da dođe na trening zbog druženja posle.
Trčanje mi pomaže sa se suočim sa mnogobrojnim stresnim situacijama na poslu i u životu. Trčanje mi pomaže da bolje upoznam sebe i da stalno upoznajem nove ljude. Trčanje mi je donelo puno novih prijatelja, putovanja i upoznavanja gradova na neki drugi način.
Istrčala sam dva maratona, u Beču i Tokiju. Ako se ne sećam osećaja prolaska kroz cilj na prvom istrčanom polumaratonu, cilja na prvom maratonu se itekako sećam jer se nikad u životu nisam osećala tako moćno kao tada. Imala sam snage da ubrzam u poslednjih 100 metara, prolazeći kroz cilj sam istovremeno plakala i smejala se.
Redovno trčim polumaraton u Beogradu, i poneku trku po Srbiji. Volim da spajam putovanja sa trcanjem pa sam tako trceci obisla mnoge gradove, od Tel Aviva, preko Rejkjavika do Negrila na Jamajci. Iako u životu nisam velika pričalica na trkama je drugačije pa se tokom skoro svake trke lepo ispričam sa nekim. Sad bi neki rekli da to nije preporučljivo jer se tako nepotrebno troši energija, a ja se sa tim ne slažem jer volim trčanje zato što trčim kada, koliko i kako mi prija. I ako mi se priča pričaću.
Momak je trkač tj Kojot koji je uspeo da stigne Pticu trkačicu, a da bi to uspeo morao je da bude brži. Sestra takođe trči, a destinacije za trke bira po kvalitetu sladoleda i cipela. Mnogi poznanici su počeli da trče. Prija mi kad čujem da sam im bila uzor, obradujem se kad mi neko javi da je istrčao trku, da je popravio lični rekord i da sam ga motivisala.
Želja mi je da istrčim puno trka u što više različitih gradova sveta. Da motivišem nekog trkača početnika, da usporim koji kilometar na treningu da bih mu bila podršaka. I da u što više gradova, pa i u mom Valjevu, trkači postanu uobičajena pojava.
I na kraju, trčanje definitivno popravlja raspoloženje, povezuje ljude, podstiče razmenu pozitivne energije… A da ne pričamo kako oblikuje telo.