Priča trkača

Sebe smatram običnim momkom koji se trudi da bude čovek i pomogne našim malim herojima

Većina trkača ima neku sjajnu priču o tome zbog čega su i kako počeli da trče.
Iskreno, ja sam nekako oduvek voleo da trčim još iz perioda detinjstva kada sam se aktivno bavio fudbalom, dok sam studirao itd.
Ali kada bih morao da navedem prvu zvaničnu trku na kojoj sam učestvovao onda je to 26. beogradski polumaraton 2013. godine.

 

Narednih godina imao sam razne motive za trčanje, uvek boreći se sam sa sobom i izazivajući samog sebe…
A onda je jedan krug na Adi u maju 2016. godine promenio SVE!

 

Trčeći svoj uobičajan trening sa jednom od mojih članica kluba, saznao sam tužnu vest…
Njen mladji brat, koji je slep, pohadja školu za učenike sa oštećenim vidom “VELJKO RAMADANOVIĆ” u Zemunu i upravo je trebalo da krene u 5.razred. Medjutim, usled nedostatka sredstava, škola nije mogla da obezbedi učionicu za njegovo odeljenje i njihove potrebe.
Priča me je strašno pogodila i odlučno sam rekao da cu pomoći.
U tom trenutku nisam znao ni kako, ni šta, ni na koji način, ali sam jednostavno znao da ne mogu da sedim skrštenih ruku..

 

Pala mi je na pamet ideja da prodajem svoje kilometre koje budem trčao na narednom noćnom novosadskom polumaratonu i tako skupim novac..
Ali nisam mogao sam..
U pomoć sam putem društvenih mreža pozvao i ostale trkače…
I tako je sve krenulo…

 

Sa više od 30 trka opremili smo učionicu, pomogli NURDOR-u u izgradnji onkološkog centra u Nišu, pomogli u izlečenju mnogih korisnika fondacije “BUDI HUMAN” sa oko 600.000 dinara…

 

Novinari me nazivaju tihim herojem, herojem iz senke itd,  ali sebe smatram obicnim momkom koji se samo trudi da bude čovek i pomogne našim malim herojima…
Ukoliko te je ova priča motivisala, biće mi jako drago da i TI kreneš u borbu sa mnom za nečije lepše detinjstvo…