Priča trkača

Počnite tamo gde ste, koristite ono što imate, učinite ono što možete!

Trčanje nije samo trčanje. Trčanje je upornost, odricanje, volja, zavisnost, sreća. Trčanje je mnogo toga, ali sve u svemu, trčanje je način života.


Foto by: Igor Đorđević

Lepo je vratiti se na kratko sećanjima u detinjstvo, jer je baš tamo početak moje trkačke priče.

Sve je počelo 2000. godine u školi. Ja sam tada bila drugi razred osnovne i počela su školska takmičenja. Pošto sam se izdvajala, učiteljica je odlučila da me odvede na moju prvu opštinsku uličnu trku. Ta trka se održavala ulicom centra grada baš gde se sada trči Kruševački polumaraton. Ja sam bila veoma srećna što ću predstavljati svoju školu i što ću trčati glavnom ulicom. Da, bila sam mala i nisam ni znala šta je to sport i šta predstavlja takmičenje. Sva sreća pa nije bilo ništa komplikovano. Sve što je trebalo uraditi je stati na start i trčati najbrže što možeš, dok ne pobediš. Šalim se! Ne možeš uvek da pobediš! Ali eto ja sam tada imala sreću i nekim čudom sam pobedila. I baš ta pobeda me je odvela u atletski klub, gde sam zaista imala jedno lepo i srećno detinjstvo i odrastanje. Nakon te trke, prišao mi je trener iz atletskog kluba i pitao me da li želim da treniram atletiku. Pristala sam i od tog trenutka počinjem sa upoznavanjem ovog sporta.

Kao i svaki početak, i moj je bio težak! Najviše zbog toga što je trebalo naterati sebe tako malu ići svakog dana na trening, zaboraviti na igranje u parku i druženje sa svojim drugarima iz ulice, zaboraviti na crtaće i svoje slobodno vreme provoditi na stadionu i to fudbalskom, da napomenem,  jer tada nismo imali atletsku stazu.

To su bili neki od razloga zbog kojih sam bila neredovna na treninzima. Dešavalo se da odem na tri treninga, pa me nema na sledećih pet. Dok trener nije pozvao i počeo da se ljuti zato što ne dolazim na treninge. Nakon toga sam naterala sebe da postanem redovna, ali ključnu ulogu su imali drugari sa kojima sam trenirala i sa kojima sam išla na treninge. Počeli smo nakon nekog vremena da se družimo i van treninga i motivisali smo jedni druge, podržavali, bodrili. Imala sam divnu ekipu, što je i učvrstilo moj staž u atletici.

Nakon tih redovnih treninga, došla je na red i moja registracija za klub. Zvanično sam postala član kluba. I dalje sam bila mala pa nisam učestvovala na zvaničnim atletskim trkama i državnim prvenstvima, ali velika motivacija i moje zaljubljivanje u ovaj sport počelo je kada su me vodili da gledam trke mojih starijih klupskih drugara na pravoj atletskoj stazi jer je mi nismo imali. Nakon nekog vremena, većina mojih vršnjaka je prestala da trenira, tako da sam ja bila najmlađa u klubu. Starije klupske drugarice su uvek bile moja motivacija i velika podrška. Bio je to prelep period detinjstva i divno odrastanje u sportu. 2004. godine počela sam sa zvaničnim trkama i državnim prvenstvima. Bila sam jedna od najmlađih učestika, i naravno na prvim svojim zvaničnim trkama bila sam 8. ili 9., što me nikada nije obeshrabrivalo. To je bila moja motivacija da još više i jače treniram. Negde u sebi sam znala da je potrebno vreme, a i sazrevanje, da moraš da ojačaš u svim segmentima. I konačno nakon godinu dana, 2005. godine i nakon ozbiljnog i napornog treninga, osvojila sam svoju prvu medalju. Taj osećaj se ne zaboravlja i ta sećanja ne blede.

Osvajale su se medalje, obarali su se lični rekordi, putovalo se na takmičenja, odlazilo se na pripreme, bilo je predivno. Kako su se rezultati popravljali i ambicije su bile sve veće. Zajedičkim trudom i radom došlo se i do reprezentacije. Oduvek su me privlačile duže distance i volela sam treninge koji su trajali dugo, tako da je moglo da se pretpostavi da ću jednog dana istrčati polumaraton. Videli su i prijatelji, drugari iz kluba sa kojima sa trenirala, ali i treneri, da mi je nekako da se izrazim žargonski „leže duge trke“.

Nagovarali su me 2011. godine  da istrčim svoj prvi polumaraton. Bez specifičnih treninga o kojima tada nisam znala ništa, bila sam u treningu za 3000 m i 5000 m na stazi, ja nekako istričim i završim svoj prvi polumaraton. I naravno, prijavim se za sledeći. Ali ovog puta sam se posvetila treninzima za polumaraton i počnem ozbiljnije da treniram za ovu disciplinu. Iz trke u trku vide se i napredak i spuštala sam svoj rezultat. Moje najbolje vreme na polumaratonu je 1:22:16 i tu sam nakon nekog vremena stavila tačku na trčanje po asfaltu, iz razloga što sam postala opsednuta rezultatom, a shvatila sam da to nije dobro za mene. Odlučujem da zaboravim na borbu sa štopericom i da se posvetim borbi sa kilometrima i istraživanjem tih granica. Zanimalo me je gde su moje granice u kilometrima. Tada otkrivam planinsko trčanje. Ono me je ojačalo fizički i psihički.

Trčanju na planini mogu da zahvalim na jednom novom načinu razmišljanja koje mi je pomoglo da se opet igram sa brzinom i da ispitujem svoje granice. Mislim da će mi treninzi na planini pomoći da se vratim trkama na asfaltu. Sa novim razmišljanjem i smirenošću, stekla sam i samokontrolu trenirajući na planini. Treningom u prirodi na visinama ispitaću svoje mogućnosti na asfaltu ove godine. Sa uzbuđenjem mogu da najavim povratak na asfalt. Svaki čovek koji trči je TRKAČ- to zapamtite! Samo sa različitim ambicijama. Ne idmo svi sa istim ciljem na trku. Ne pristupamo svi sa istom željom na treningu, a onog trenutka kada shvatite da su vaše želje postale opsednutost, a ne rezultat treninga, to je znak da vam treba promena koja će vam vratiti moć da vaš um upravlja vašim telom, a ne želja i nerealni ciljevi koje ste sebi zacrtali. Jer sloboda nema cenu.

Ne smete postati rob svojih prevelikih i nerealnih ambicija. Jedino ako ste slobodni i srećni u onom što radite, imaćete rezultat rada kakav očekujete. Zato sebi zadajte realne ciljeve i stepenik po stepenik trčite ka njima. Jednostavno čekaš da se sretnu spremnost i prilika. A to ja verujem da će se sresti! Trčite i budite srećni! Ne dozvolite da nešto ili neko utiče na vaš osmeh. Sledite vaše motive, ali ne dozvolite da postanu vaša opsesija.

Na svakom polumaratonu ili maratonu, svi dobijemo medalju , zar ne? Ali od naših ciljeva, odricanja i posvećenosti treningu, razlikuje se boja te medalje.

A mnogi trkači su dokazali da od rekreativca može da se postane profesionalac, ali je potrebno vreme i sve što ide uz to. Većina tih stvari zavisi od vas. Vi ste ti koji donosite odluke, vi ste ti koji se muče na treningu, i na kraju vi ste ti koji odete na trku po medalju.

I nije bitno da li se od malena bavite nekom aktivnošću- fizičkom ili ste počeli u nekim zrelijim godinama- bitno je da ste aktivni i srećni u tom svetu. Jedan moj profesor je rekao „Čovekov organizam je kao brava. Ako se ne koristi, zarđa.“

Ako volite sebe, bavite se sportom.