Priča trkača

OD “TRČANJE? – MA NEEE!”, DO “MARATON – ZAŠTO DA NE!”

OD “TRČANJE? – MA NEEE!”, DO “MARATON – ZAŠTO DA NE!”

(Priča o plavuši koja je slučajno obula patike)

 

Godinama sam čitala kako je trčanje super, zdravo je, možeš da trčiš gde ti padne na pamet, sam ili u društvu, u prirodi ili po betonu. Opcije su neograničene, a benefiti sjajni – i dobro izgledaš, i dobro se osećaš. A ja, iako sam se skoro ceo život bavila nekim sportom, nikad nisam pronalazila poentu u trčanju bez razloga. Da trčim da bih trčala – ma važi.

Godine prolaze, posao uzima svoj danak, za sport se slabo ima vremena. I jednog dana, ne baš tako davne 2016., sasvim slučajno – kad sam u bezglavom jutarnjem trku od kreveta do kupatila zarad spremanja na još jedan službeni put bacila pogled na ogledalo – primetim da sam polako ali sigurno počela da se pretvaram u humanu formu pihtija. Nemoguće! Zastanem, zagledam malo bolje i shvatim da definitivno nije problem u dioptriji. Iz ogledala me posmatra još malo pa bezoblična tresuća masa, koja se stvorila nemam pojma kad, ali definitivno ne liči više na mene. A to nije prihvatljiva opcija.

Vozeći se tako do sledećeg odredišta, razmišljam šta mi je činiti. Stalno sam na putu, nikad ne znam kad ću se vratiti kući, nema šanse da stignem ni na kakve grupne treninge. U firmi imamo trkački tim, ludi neki ljudi, pre par dana istrčali Beogradski polumaraton. Pa dobro, nek trče oni te bolesne distance, ja bih mogla da iskopam one moje fensi patike koje sam zaboravila i gde sam ih ćušnula, pa da probam lagano da trčkaram. Jedino za to nemam izgovor da ne mogu da stignem na trening. Gde god da sam, uvek mogu da obujem patike i da trčim. I tako rešim – stići ću nekako do 5 kilometara i meni je dosta. Pronađem u plakaru helanke koje sam pre sto godina kupila za vožnju rolera po Adi, skinem neku aplikaciju za trčanje, pronađem program tipa „Kako istrčati 5 km od nule za 4 meseca živ i na sopstvenim nogama“, obujem patike i krenem. Prvi trening: 10 minuta, minut hodanja, minut trčanja. Jedva sam se živa dovukla kući, sa dušom u nosu. Tri dana me je držala takva upala da nisam mogla da hodam. Ali sam obećala sebi da neću odustati i da ću se držati trening plana ko pijan plota. Takva sam – kad sebi nešto zacrtam, teško me je zaustaviti, a i cilj je visok – da pronađem gde sam zaturila ono fino, zategnuto telo. I tako – tri puta nedeljno, nepuna 4 meseca, minut po minut, pa 400 m po 400 m, stigoh nekako živa do pet kilometara u cugu početkom avgusta 2016. U međuvremenu sam izvrnula oba skočna zgloba zbog neadekvatnih patika i ukapirala da moram da kupim prave patike za trčanje. Volela bih da sam pre toga znala da patike, osim što treba da budu namenske za trčanje i da odgovaraju stopalu i načinu gaženja, treba da budu i bar broj – broj i po veće – neznanje me je koštalo plavih noktiju na oba nožna palca i istresanja još jedne značajne svotice iz novčanika za još jedan novi par. Osim toga, ako iole hoćeš da izdržiš trčanje a da se ne povrediš, moraš malo da svratiš i do teretane da ojačaš celo telo i moraš da se lepo istegneš nakon svakog trčanja, inače – odoše ligamenti – posebno u preponama. I dodatno, oprema za trčanje je totalno kul. A ja volim da nosim kul opremu čak i kad planiram da je opako oznojim i više ličim na hodajući grumen soli nego na žensko.

Baš nekako kad sam uspela da istrčim 5 km iz cuga, listajući društvene mreže naletim na najavu za Nike 10k u septembru. Jedva istrčavam i tih 5 km, ali velim – eto meni izazova! Imam celih mesec dana da stignem od 5 do 10 km, pa da vidim dokle će stići Mali Radojica. Bacila sam se na treninge, opet tri puta nedeljno, postepeno povećavala kilometražu i prošla kroz cilj!  To mi je bio prvi susret sa zvaničnom trkom. Nisam ni mogla da zamislim kako to izgleda. Trke su zaista posebne – cela ta atmosfera te nekako podigne, da ti snagu, svi su nasmejani i raspoloženi, energija mase te vuče, duž staze te publika pozdravlja i navija. Mislim da sam zapravo prvi put tu na cilju osetila ono što zovu „runner’s high“ – osećaj potpunog blaženstva izazvan lučenjem endorfina – hormona sreće – u kombinaciji sa neopisivim zadovoljstvom što si postigao ono što si sam sebi zadao, dok ti medalja ponosno stoji oko vrata.

I tako je krenulo. Mislim se u sebi, gde je 10, tu je i 21. Postavim kao cilj da ću u aprilu 2017. da trčim polumaraton na Beogradskom maratonu, priključim se trkačkom timu firme (o da, postanem deo onih ludaka sa početka priče), krenem sa novim trening planom u kombinaciji sa teretanom, i priključim se kolegama na dužinskim treninzima. U odnosu na njih ja trčim brzinom ranjenog puža, ali ne odustajem. Dok završim zadatu dužinu, oni su već uveliko seli u obližnji kafić, i poručili mi čaj koji se taman fino ohladio da mogu s uživanjem da ga pijem onako crknuta kad stignem. Win-win situacija. Lakše je u društvu (bez obzira što oni ispraše ispred mene, znam da su tu), a i imaš čaj idealne temperature kad završiš trening i mnogo smeha sa kolegama. Ljudi koji trče su generalno teška pozitiva, a kako i ne bi bili kad su totalno navučeni na endorfine. Polumaraton smo istrčali zajedno, kao tim, u timskim majicama. Mojoj sreći nije bilo kraja. Prosto mi je bilo neverovatno da od apsolutne nule do polumaratona stignem, u svojim četrdesetim, za samo godinu dana. Te 2017. smo u timskom širem ili užem sastavu istrčali i Nike 10k 2017., Tikurilla Color Run na 5 km i Ljubljanski polumaraton. Maksimalno uživanje i u trčanju i u druženju.  A onda se zbog turbulentne situacije na tržištu sve promenilo i ostala sam bez posla. I bez svog trkačkog tima.

Kad se čovek suoči sa naglom i neočekivanom promenom života za 180 stepeni, da bi ostao normalan i svoj mora da zacrta sebi jasan cilj. Posle inicijalnog šoka i trodnevne faze potpunog očaja, moj cilj je postao jasan. 21. aprila 2018. godine, šta god da se desi, ja trčim Beogradski maraton. Sad mi je već forma takva da polumaraton trčim bez ikakvih problema. Ali put do maratona je nešto drugo. Maraton je i fizički i metabolički izazov, a traži i ogromnu mentalnu snagu. U celoj svojoj situaciji, nisam baš bila sigurna da tu snagu i imam. Morala sam sebi da dokažem da, bez obzira na sve, i dalje mogu da postignem sve što sebi zacrtam. Usledili su pakleni četvoromesečni treninzi. Već na prvoj dužini od 26 km videla sam da je maraton jako ozbiljan zalogaj. Trening dužinu od 33 km istrčala sam s teškom mukom i to po relativno hladnom vremenu. Ostalo je još 3 nedelje do maratona, a prognoza se, od inicijalnih 16 stepeni na dan trke, iz dana u dan menjala na više (u slučaju trčanja – na gore). Nedelju dana pred maraton već znam da će temperatura biti užasna, nije bilo vremena za aklimatizaciju zbog strašnih skokova i padova temperature, ne mogu ljudski da pretrčim ni 10 km u fazi taperinga koliko mi je vruće, od karbo-loadinga sam naduta ko žaba i puna vode, aplikacija Beogradskog maratona za praćenje lokacije ne radi kako treba, a društvo se organizovalo da me čeka na određenim punktovima. Moraju da znaju gde sam tokom trke da bi mi dopremili šta mi treba. Znači, moram da pustim live tracking preko druge aplikacije na Fejsbuk, što dalje znači da će me pratiti solidna količina prijatelja. Ako ne uspem, ne samo što ću svisnuti od muke, nego ću i umreti od blama. Dakle, odustajanje ni u najcrnjem scenariju nije opcija. Srećom, imala sam kao podršku drugaricu, iskusnog maratonca, sa kojom sam odradila kompletnu tehničku pripremu pa je bilo malo lakše. Ali i dalje sam ja ta koja izlazi na start i treba da istabana 42,2 km prvi put u životu  po suncu koje nemilosrdno prži, uz publicitet koji baš i nisam planirala.

Iz nekog razloga, kad imaš jak motiv i jasan cilj, univerzum se uroti da ga i ostvariš. Odjednom na startu noge više nisu bile teške, non-stop sam se polivala vodom po glavi pa mi nije bilo vruće, puls nije divljao, društvo je bilo strateški odlično raspoređeno na kriznim tačkama. Ali ipak, u nekom trenutku dođeš u stanje kad unutrašnji glas počne da se buni. Prvo da lagano negoduje, a onda da protestuje sve jače i jače. To je prelomni momenat kad snaga volje mora da se uključi i da ga pošalje u ćošak. I onda se sve menja. Onda u glavi postoji samo jedna reč – „izdrži“. Nije važna ni brzina, ni vreme, važno je samo da se u limitu prođe kroz cilj. I uspela sam. Uz svesrdno bodrenje od strane svojih prijatelja, a posebno moje, malopre pomenute, drugarice maratonke, koja je sa mnom kao podrška trčala poslednjih 7 kilometara koji uključuju i strašnu planinu poznatu pod imenom Brankov most.

Osećaj kad se prođe kroz cilj i kad se oko vrata okači maratonska finišerska medalja je nešto što moj vokabular teško može da opiše. To je neopisiva sreća, suze koje same idu, osmeh koji ne može da se skine s lica. To je pobeda samog sebe. Smrt starog na stazi i ponovno rođenje novog, jačeg i boljeg ja. I ukidanje svakog luksuza da se bilo kad usudiš da samo pomisliš da nešto ne možeš da postigneš. Ako ikada rešite da rekreativno istrčite maraton, biće vam jasno o čemu pričam.

Da li treba da pomenem  da sam u celom ovom dvogodišnjem procesu uspela da pronađem svoje fino, zategnuto telo? Samo što je to u međuvremenu prestalo da bude važno. Došlo je samo od sebe. A ja sam naučila da volim da trčim, i naučila da nema te teške situacije koju dovoljno dugačka distanca ne može mentalno da svede na savladivu meru.

Sledeći cilj? Rock n’ Roll maraton u Madridu, aprila sledeće godine, za bolje vreme. I gomila polumaratona u međuvremenu.

Za vas koji možda tek planirate da počnete sa trčanjem, samo par drugarskih saveta:

  1. Prvo porazgovarajte sa sobom zašto želite da trčite i zašto vam je to važno. Ako imate motiv i jasan cilj, trčanje postaje zadovoljstvo, a ne mučenje.
  2. Obavezno kupite dobre patike i obavezno 1 – 1,5 broj veće – to vam čuva stopala i zgobove, a i nokte na nogama. Ostatak opreme je daleko manje bitan, ali niko vam ne brani ni da budete trkačka verzija Keri Bredšo ako ste žensko i ako to volite.
  3. Počnite postepeno i polako – i brzina i dužina trčanja dolaze same po sebi kad se telo navikne.
  4. Nađite trening plan i držite ga se – videćete, obično kad vas najviše mrzi da obujete patike i izađete napolje, postignete najbolji rezultat.
  5. Ne odustajte – ako krenete da razmišljate o odustajanju, setite se šta ste sebi odgovorili na pitanja pod tačkom 1. Odustajanje nikada nije opcija.

Srećno!

Plavuša koja je slučajno obula patike