Priča trkača

KAKO SAM ISTRČAO SVOJ PRVI POLUMARATON – Zoran Ćosić

 

  1. deo

 

Krajem aprila 2013. godine, pred sam početak predstave “Važno je zvati se Ernest”, u Narodnom pozorištu, moj dragi prijatelj i sjajan kolega Nenad Stojmenović saopštio mi je da je istrčao 21,1 km na tek završenom Beogradskom maratonu.
Bio sam iznenadjen, jer Neša nikome od nas nije pričao o svojoj nameri, a o svom podvigu tek nekima.
Bio sam oduševljen, uzbudjen, na neki čudan način i probudjen, iz, meni se tada činilo, nekog prijatnog, ali ipak dugog sna.
Tokom predstave, igrajući scene sa Nešom, osetio sam kako mi se pažnja deli na ono što mi je trenutni zadatak i na ono što mi se tokom dva sata predstave radja kao ideja, zatim kao jasna namera, neki prijatan svrab od vrha temena, čitavom dužinom kičme, i završava se u stopalima.
Kad se predstava završila, počeo je aplauz, mi smo se, kao i svaki put, u znak zahvalnosti klanjali publici, a ja sam izmedju dva naklona šapnuo Neši:
“Dogodine hoću i ja da trčim!”

  1. deo

Dugo smo posle predstave razgovarali, zapravo Neša je nadahnuto govorio, a ja sam pomno slušao i upijao svaku njegovu reč.
Pričao je o divnoj atmosferi koja je vladala po beogradskim ulicama pre, za vreme i nakon završetka trke, o tome koliko je bio iznenadjen kad je video da trče čitave porodice sa malom decom, ljudi u poznim godinama, ali telom i duhom poput mladića, o divnim nasmejanim trkačima i trkačicama, o publici koja je dužinom čitave staze bodrila takmičare, o Beogradu kakav nismo ni slutili da postoji, o žalu što takva pozitivna energija nije u našem gradu i svakog drugog dana.
Govorio je kako je mogao i brže niz dugačku nizbrdicu od Crvenog Krsta, preko Slavije, pa zatim Nemanjinom sve do železničke stanice, ali se nije usudio plašeći se povrede. O krizi koja ga je sustigla tamo negde pred Sava centrom.
O trenutku kad je konačno prošao kroz cilj.
I kad mu je jedna volonetrka oko vrata okačila medalju.
Bio sam pečen.
Morao sam i ja sve to da iskusim.
Šta ako sam deset godina stariji od njega?
Pa šta ako mora da se trenira čitavih godinu dana?
“Pa… dobro”, rekao mi je Neša na rastanku.
“Samo da znaš… Ćoki… ne trči se samo nogama… Najviše se, ipak, trči iz glave.”
E, tu me je malo pokolebao.

  1. deo

 

Stevan Lazić je moj prijatelj i zemljak, uspešan atletičar, a po završetku karijere i veoma uspešan atletski trener.
Tih dana, baš kada me je tresla “groznica prvih trkačkih koraka”, izdavačka kuća “Plato” objavila je njegov roman “Bluz za luzera”.
Pozvao me je da na promociji čitam odlomke iz njegovog romana.
Stevan je toga dana bio uzbudjen, ponesen, taj dan je bio poseban u njegovom životu, a ja nisam prestajao da ga zapitkujem o svemu što mi je padalo na pamet u vezi sa trčanjem.
Kako da treniram, kako da se hranim, koliko da odmaram, šta od energetskih napitaka da koristim…
Stevan se ljubazno osmehivao i klimao glavom, a šta je u sebi mislio – to samo on zna.
Ja nisam prestajao.
Koje su najbolje vežbe za zagrevanje?
Koliko sme da traje istezanje?
Smem li da treniram i dva puta dnevno?
Koliko serija sklekova i trbušnjaka je nužno uraditi za pristojan trening?
Koja marka ručnog sata je najbolje za merenje vremena?
Naš zajednički prijatelj Miroslav Trifunović Ćiša me prekide:
“Znaš, Stevane, Zoki ti je od onih što vole da se dobro pripreme pre nego što odustanu.”
Gosti su u grupama pristizali na promociju. Rukovanja, osmesi, tapšanje po ramenu…
Lepo se govorilo o Stevanovom romanu.
Momci iz ZONE B su bili fantastični.
Mislim da ni ja nisam bio loš.
Kad smo se rastajali pitao sam Stevana:
“Dakle, Stevane, šta je najvažnije za trčanje?
On se samo osmehnu i reče:
“Samo neke pristojne patike…”

 

  1. deo

 

Poslušao sam Stevana. Stevana Lazića.
Kupio sam neke pristojne patike.
I jesam čvrsto naumio. Nije da nisam.
Ali prvog dana je iznenada počela da pada kiša.
Drugog, baš kad sam se spremao da izađem da trčim, najavili su se dragi gosti sa kojima se baš dugo nismo videli.
Trećeg dana sam morao hitno u Narodno pozorište zbog nove uloge.
Četvrti dan je bio rezervisan za taksiranje Natalije i Jevrema.
Peti dan nije dolazio u obzir jer sam uveče imao tešku predstavu, još pre toga i da trčim, bila bi prava ludost.
Posle predstave se malo posedelo sa kolegama, ajde… dobro… malo više se popilo… mnogo više se pušilo… Dan nakon toga nije preporučljiv za fizički napor kakav je ozbiljan trening za prvi polumaraton u životu.
Sedmog dana, zapovest kaže…
I tako…
Žarka je želja bila u meni. Nije da nije.
Onda su krenule vrućine.
Onda sam počeo da čitam Murakamija. A on kad te uhvati pod svoje ne pušta.
Onda smo sa “Dervišem” putovali na neko gostovanje.
Onda smo za vikend išli u Mionicu.
Onda smo proslavili moj 46. rodjendan.
Onda sam se prehladio.
Onda…
Onda…
Onda…
A video sam sebe kako trčim na Beogradskom maratonu. Baš sam video jasno kako prolazim kroz cilj.
Prvi, naravno.
I ništa manje.
Legenda kaže da ponedeljkom uvek valja nešto započeti. Ili – ne valja. Kako ono beše? Da ne rizikujem, početak za svaki slučaj pomeram za sutra.
A utorkom kako raditi išta?
U sredu pre podne platiti račune, oko dva stiže majstor za mašinu za sudove (prokleti programator), uveče kolega Pingović i ja gledamo finale Lige Šampiona u fudbalu negde na Adi Ciganliji.
Tako je bilo sve do kraja maja.
Do kraja juna, znate već.
Do kraja jula, slutite li?
Tokom avgusta, šta mislite?
Nisam se previše brinuo. Čitava godina je bila preda mnom.
Uostalom, pričaju stari i umni ljudi, nije pametno u tako krupne stvari ulaziti naglo i punom parom.
U sebi sam siktao na sebe.
U sebi sam sebe sokolio. A ko bi drugi?
U sebi sam samom sebi podmetao nogu. Kako i dolikuje.
Zamišljenu medalju sam u košmarnim snoviđenjima samom sebi kačio oko vrata.
Nedohvatni lovorov venac.
Ili omču.

 

  1. deo

 

A onda osvane taj dan.
Bez priprema. Bez najave.
Bez velikih reči, dubokih misli, patetičnih citata, mudrih i premudrih pouka.
Samo sam, pretpostavljam, navukao prvu majicu iz ormara, donji deo neke rasparne i izbledele trenerke, izvadio iz kutije nove novcate patike i izašao iz stana.
Tek tako.
Baš tako.
Pojma nemam koji je bio dan, mesec, godišnje doba.
Ne sećam se je li sijalo sunce, duvao vetar, rominjala kišica.
Ni koji je bio sat ne bih mogao da posvedočim.

Nekoliko minuta je potrebno da se stigne Ruzveltovom do Vojno-geografskog instituta u ulici Mije Kovačevića, nedaleko od hale “Pionir”.
Oko instituta se prostire betonska staza po kojoj komšije iz kraja (uključujući moju porodicu i mene) šetaju kućne ljubimce, a naročito sebe.
Po toj istoj stazi studenti, a naročito studentkinje, iz obližnjeg studentskog doma, trčeći pokušavaju da rasteraju san pred sutrašnji ispit ili se prepituju nenaučena pitanja, ili pokušavaju tako da što dalje pobegnu od rodnog kraja ili nekoga koje tamo ostao i možda ih čeka…
Oprostite, malo sam se zaneo.

Imam tu neku falinku, što me je glumi i privelo na kraju, da u svojoj glavi ljudima i dogadjajima dajem značenja koja oni sami po sebi nemaju. Naročito kad su sportski dogadjaji u kojima učestvujem u pitanju.
Obična igra na male goliće na nekom seoskom školskom igralištu za mene je jedino mogla bila finale Svetskog kupa ili makar finale Lige Šampiona u fudbalu. Isto je bilo i kad bi igrali basket. A o tenisu da i ne govorimo.
Lepo čujem huk desetina hiljada navijača, uzdah promašaja, eksploziju radosti zbog pobede.
Jasno vidim bliceve fotoreportera, po nekoliko sati dajem izjave novinarima sportskih žurnala i časopisa…
Znam, znam…
Ima stručnjaka koji mogu sačiniti dijagnozu…

No, od ovog trenutka svega se jasno sećam.
Kada sam tog dana stigao na svoj prvi trening, na stazu koja se prostirala oko Vojno-geografskog instituta u ilici Mije Kovačevića, nedaleko od hale “Pionir”, komšije iz kraja su već šetale svoje kućne ljubimce, a naročito sebe, a studenti, i naročito studentkinje su kao bez glave jurili da uteknu od svog rodnog kraja… i znate već…
Ja… Najednom… Na Olimpijskom stadionu u Rimu… Pucanj iz pištolja označava start trke, Srbija još uvek nema zlato u ovoj disciplini…

 

Krećem oštro.
Prestižem jednu gospodju sa šnaucerom, odmah za njima i jednog gospodina sa malteškom pudlom, borim se da preteknem jednog labradora bez gazde i jednu gazdaricu, očigledno bez gazde…
Izlazim u ciljnu ravninu, ali mi ponestaje daha, listove mi cepa užasan bol, a srce lepo se čuje čak do Karaburme.
Izdaje me telo, snaga, volja, nestaje san ili ludilo, u onom magnovenju sve mi se pomešalo… I sasvim jasno znam gde se nalazim, a i pojma nemam… Znam zašto sam došao, ali ne mogu da dokučim zbog čega.

Stojim medju onim psima postidjen i posramljen.
U najboljim godinama, u naponu umne i telesne snage, ja nisam u stanju da istrčim više od tri stotine metara. Kakav užas!
Besan sam toliko da bih poujedao sve redom, i keruše i džukele i one rasne, naročito njih, da im prenesem svoj bes, svoj očaj, svoj stid i sram.
Nikog ne smem da pogledam u oči, zabio sam glavu duboko medju noge.
Koračam sporo i na pešačkom prelazu primetim kako me je napustila i sopstvena senka. Ljuta. Sačeka da se upali zeleno i ode dole nekud ka Bogosloviji.

Da potrčim za njom?
Ne vredi. Ne mogu je stići.
Pokazalo se po tom pitanju ko sam i šta sam.
Neka je, neka ide.
A ja ću sutra opet na stazu, pa polako, koliko koji dan budem mogao. Druge nema.
Svaki dan po malo.
Pa ćemo se sresti.
Moram se opet sastaviti sa svojom senkom.
Jer bez senke čovek je ništa.
Baš ništa.
Ni sen…

 

  1. deo

 

Da ne dužim.
Stoički sam izdržao dvonedeljnu upalu mišića.
Nisam koristio nikakva lekovita sredstva da bih ublažio bolove i prekratio muke.
Jok, more!
A izlazio sam da trčim. Koliko sam mogao.
Ustajao sam iz kreveta četvoronoške.
Pridržavao se za delove nameštaja dok sam se kretao kroz stan.
Ali nisam odustajao.

 

Dani su prolazili i vreme je činilo svoje.
Moji treninzi nisu bili svakodnevni, ali su, ipak, ušli u kakvu-takvu redovnost.
Inače puno hodam, do Narodnog pozorišta isključivo pešačim, često i dva puta na dan.
Kondicija se popravljala, moje telo je počelo da se zateže i da primetno gubi na dimenzijama pojedinih delova.

Kad je došla zima “uselio” sam se u “Sportsku akademiju Kočović” u Hali “Pionir”.
Supruga i ja smo dolazili već oko osam ujutro, zauzeli bismo trake za trčanje, podesili na njima parametre i – udri!
Bilo je baš zabavno.
Oko sat vremena sam trčao, a onda nastavljao vežbanje na spravama.
Za mene više nije bilo izbora.
Telo je sada bilo gospodar i morao sam da se povinujem svim njegovim zahtevima.

Kao klinac trenirao sam fudbal, košarku, kasnije igrao i tenis.
Od malih nogu sam bio na klackalici izmedju sporta i umetnosti, u jednom trenutku bio sam prinudjen da se opredelim.
Medjutim, odlazeći na trčanje, sa jasnim ciljem da jednoga dana ostvarim lični podvig, sve jače sam osećao da se ta dva pola moje ličnosti spajaju u jedno, da više nisu ni u kakvoj konfrotaciji, nego da se udružuju kako bi me podržali u mom naumu.

Dva meseca pred moj 47. rodjendan sedeo sam sa ocem Slobodanom pod trešnjom u dvorištu naše kuće u Mionici i u jednom trenutku sam stidljivo izgovorio da nameravam da uskoro istrčim svoj prvi polumaraton u životu.
On je nekoliko trenutaka ćutao, nešto prebirao po glavi što bi bilo valjano da me posavetuje, a onda me pogledao u oči i rekao:
“Sad ti je i vreme… Dugačka staza traži starijeg čoveka…”

Hm.
Hm.
Kh… Kh…
Da li se to neko nasmejao?
Da li ima neko da protivureči mom ocu?
Da li…?
Je li…?

Hvala ti na podršci, tata.
Mnogo ti hvala.

  1. deo

 

Polako. Ne trčite pred rudu.
Strpljenje je majka mudrosti, što bi rekli umni Latini, ili već tamo neki.
U mojoj priči tek što je granulo proleće, do maratona ima još i-ha-haj…

I da se ne lažemo.
Nisam ja nikakav stručnjak, u glumi ponajmanje, dok sam u ostalim oblastima, a trčanju pogotovo, pravi pravcati duduk.
Plus i što imam tu falinku da nisam baš preterano rad da pitam za savet nekog od pameti, obrazovanja i iskustva.
Nešto mi je gušt da sve iskusim sam.

Dakle:
Treninge sam koncipirao tako da trčim samo onda kada mi se zaista trči i da trčim onoliko koliko mi se trči.
Nisam se zagrevao pre. Nisam se ni istezao posle. Mrzelo me. Nisam za to imao nerava.
Izašao bih na stazu oko Vojno-geografskog instituta, onu na kojoj komšije iz kraja šetaju svoje… i mlade brucoškinje… ma, pričao sam vam već…
Nekada sam tako uspevao da istrčim 3 kilometra, sutradan bez ikakvog napora čitavih 10, sledećeg puta sam ostajao bez daha već posle dva i po kilometra i ko pokislo pseto se vukao kući.
Ali bilo mi je sve lepše.
Naročito kada bih po povratku u stan, još znojav, seo na terasu i zapalio “Winston” 100 S crveni i ispućkao ga u slast.

Bio mi je dragocen taj novi osećaj slobode unutar samog sebe.
Bio mi je od velike važnosti ponovni susret sa drugačijim sobom.
Bili su inspirativni ti unutrašnji razgovori tokom trčanja kroz koje sam bolje upoznao svoja naličja i lica, kao i bezličje nekog koje ostao bez sopstvene senke.

Trčanje me je teralo, bar kako sam ja poimao, da neprestano dovodim u sklad tri elementa: motivaciju, srce i pluća, i noge. Vremenom sam uspevao brzo i veoma jasno da odredim stanje svakog od ova tri elementa i njihov odnos unutar celine moga tela i uma. I da po tom pitanju u toku trčanja nešto i preduzmem.
Srce i pluća sa jedne, i noge sa druge strane, još su se nekako i mogle održavati u stanju ravnoteže, ali um, u kom je počivala motivacija, pa to je svaki put bila borba direktno sa samim djavolom.
Tek što bih počeo trening, a on, da mu ne pominjem ime, javljao bi se i šaputao bi u uho:
“Da l si ti, bre, normalan čovek? Šta će ti ovo u životu? Mlatiš se ovuda ko neka budala! Idi kući, kupi usput slani pečeni kikiriki, kupi koju limenku piva, pusti neki film. I uživaj! To tebi treba. Ne ovo!”
Uh…

Ili, trčim tako, trčim, i sve je u redu, noge lake, srce mirno ko da ga i nema, pluća ogromna, čini mi se kao samo nebo, a u glavi munje i gromovi!
Bes. Zbog nečeg što se desilo pre deset i više godina.
Ljutnja. Na nekog koga je davno trebalo zaboraviti.
Tuga. Jer nam se nešto nije dalo onako kako smo želeli.
Očaj. A rešenja nema na vidiku.
Joj…

A, verujte mi na reč.
Dovoljno je samo pustiti i otpustiti misli i potrčati.
Zatim trčati.
Trčati.
Trčati.

Sa svojom senkom.
Ili bez nje.

Ali trčati.
Samo trčati.

U susret nečem.
Šta god to bilo.

 

  1. deo

 

Odužilo se, znam.
Ali što je čovek bliže svome cilju, to se vreme kreće mnogo sporijim korakom.
Ili nam se, nestrpljivima, samo tako čini…

Uglavnom bližilo se. Kako-tako, ali je dan podviga bio na vidiku.
Mogao se osetiti njegov miris.
Prošli su dani poleta.
Utekle su noći kriza i preispitivanja.
Posle svega ostao sam ono što jesam i nisam.
I tu se više ništa nije moglo učiniti.

A kada sam dan pred trku doneo kući startni broj i stavio ga na sto neka blaga drhtavica je prošla čitavim mojim telom.
Dobro poznata mešavina osećanja zebnje i straha začinjena slutnjom i nadahnućem što se nalazite pred vratima nečeg nepoznatog, a veličanstvenog.
Kao pred svaku premijeru u pozorištu.

“Kad se čovek krene na put kakvog podviga”, govorio mi je davno otac Slobodan, “samo jedno mora imati na umu, a to je da sem Gospodu Bogu na prvom mestu, svoj podvig mora posvetiti i – nekoj ženi.”

Tu je napravio značajnu pauzu da otpije gutljaj piva.
“Jer žena je u stanju da te satre. Ako joj dopustiš. Ali i da od tebe načini heroja. Ako ima u tebi pameti da joj u tome na praviš smetnju.
I jedno i drugo samo od tebe zavisi.”

Pauza.
U krupnom planu sada ja ispijam pivo iz flaše i širom raširenih očiju čekam nastavak.

“Drži se u životu samo onih žena koje mogu u tebi da raspire vatru ludosti, ali i imaju snage da te u toj ludosti podrže i sa tobom izdrže do kraja.
Pred drugima će te zbog te ludosti prekorevati, ali će joj u duši biti milo što si zbog nje u stanju da u ruci držiš i pero i mač. I da ih potegneš kad svakom za to iskrsne čas, a najčešće biva da ih moraš trgnuti istovremeno. I moraš svaki put svojoj Gospi kao rezultat ludosti i podviga pred noge položiti, poput plena, svoje srce. Ajde živeli…”

Šta da ti sad o tome pričam, oče Slobodane.
Znaš moj slučaj, pa prosudi sam. U tome si, kažu, nenadmašan maher.
Ja nekako cenim da sam ti sve savete poslušao, a naročito ovaj.
Al, jebeš ga… potvrd sam… na tebe… u tim stvarima… Nisam ovoj mojoj Gospi nikad rekao… pa to… jebi ga… ne teraj me… nije baš lako… to… da sam ludost tu… izveo zbog… I da znam… po pogledima njenim… osmehu onom njenom, a najmanje po rečima… uf, jebem ti… srcu njenom da je drago… Ama, čoveče, kaži joj ti kad se vidite… Otac si mi… Ti ćeš to znati bolje! Samo se pazi! Ona je briljantna učenica tvoje Gospe.
Čekaj!
Ne zaboravi da začiniš onim detaljem sa srcem!
Ma, šta ja tebi solim pamet?
Ti si čovek koji voli efektne krajeve priča.
Živeli…

Veče pred trku bilo je mirno.
Kao pred boj.
Prošetao sam nekoliko krugova oko Vojno-geografskog instituta.
Reda radi.
Radi uroka.
Mirisalo je na tek pokošenu travu.
Na proleće.
I jednog trenutka samo sam stao.
Na samo par koraka ugledao sam sopstvenu senku.
Spokojna i mirna, spremna da se prostre pod moje noge, preprečila mi je put.
“Hoćemo li?”
Samo to je izustila.

Po povratku kući sin Jevrem mi je saopštio da će i on sutra da trči sa svojima iz razreda Trku zadovoljstva na 5 kilometara.
Opa!

Prvi put sa ocem na polje Maraton.
Gde si sad Lazarević doktore Lazo?

Nedugo zatim stigla mi je i poruka od Neše Stojmenovića.
On i njegova porodica mi drže palčeve i navijaju za mene.
I poručuje mi da mu se obavezno javim kad prodjem kroz cilj.
Pa ti sad, majčin sine, ne istrči tih tričavih dvadeset i jedan kilometar i devedeset osam metara…

Polako sam, hodajući po stanu korak po korak, pripremio opremu za sutra.
Očistio patike.
Složio čarape.
Zakačio startni broj na majicu…
Poljubio sam Ninu, Nataliju i Jevrema pre nego što sam otišao u krevet.

Ostala mi je samo još jedna stvar.

Zaspati…

  1. deo

 

Probudio sam se tačno u 7.
Izvesno vreme ne otvaram oči.
Pitam se da li je moguće da je taj dugo očekivani dan zaista osvanuo.
Osluškujem da li možda kapi kiše dobuju po prozoru.
Ni vetar se ne oglašava.
Potpuna je tišina.

Ustajem, čini mi se, nikad sporije.
Dok čekam da provri voda za kafu, uzimam samo kašiku meda.
Obazrivo gledam kroz prozor terase prema Zemunu i Novom Beogradu.
Sunce se baškari po krovovima zgrada.
Oblaci su očigledno bili parkirani u nekom depou. Njihov novi red vožnje još uvek nije stupio na snagu.

Tiho, da parket na kritičnim mestima ne zaškripi, oblačim prvo što mi padne pod ruku. Iskradamo se iz stana Vrca i ja. Ona da obavi svoje, ja bez nekog valjanog razloga, kolko da joj pravim društvo, da joj ne bude neprijatno.
Nedelja je. I sav pošten svet uveliko spava. Ni čestitih noćobdija nema da nemirnu savest odlože pored nekog kontejnera.
Čujem samo otkucaje svoga srca.

Jevrema budim tačno u 8.

Diže se, krmelja poluzatvorenih očiju, i više dodirom nego hodom ide svojom utabanom jutarnjom putanjom da i on obavi svoje.
Ritualno pakujem stvari u ranac, unapred osmišljenim redom, sve u nadi da će mi to doneti mir.

Na ovom mestu bi lepo legla slika kako pred polazak ljubim Nataliju, kćer mi, i Ninu, Gospu moju, ali svom pamćenju više ne verujem, a da lažem – ne smem. Ja sam sudijin sin.
Vi čerez toga zamislite kako je vama drago.

Sa rančevima na ledjima, krenuli smo čedo moje i ja Ruzveltovom, pa dokle nas odvede put.
O, majore Gavriloviću, o vojvodo Živojine…
Zoro, pukni!
Ja ćutim, a on, mudrac, samo prosipa. Da je bio neko uz nas da zapiše. Ovako…

Ruzveltovom, kao i obično, hitali su kamioni, autobusi, tramvaji, po trotoarima tiskao se svet ka gradskim pijacama, pekarama, groblju…
A kod Vuka, pa niz Bulevar, reka muškaraca, žena, Boga mi i dece, slivala se u isto korito i sa istim ciljem.
Policajci koji su već preusmeravali vozila u drugom pravcu, radnici gradske čistoće što šmrkovima udaraju poslednji glanc, patrole hitne pomoći lagano su zauzimale svoja mesta.

Muzika se čuje sa svih strana i ulicom kojom je protutnjala čitava što starija što novija istorija, ulicom umornom i umorenom različitim izlivima svenarodnog i gneva i oduševljenja odjednom izbija neka svetlost, neke druge boje i mirisi je čine da se opet oseti lepom, mladom i poželjnom kao što je i pamte po čuvenju.

Na trgu Nikole Pašića Jevrem, čedo moje, i ja se rastajemo.
Zagrlili smo se čvrsto, kako nalaže prilika i kako ocu i sinu dolikuje.

Sad svako ide da trči svoju trku.
Drukčije i ne biva.

A onda sam ostao sam.
U moru podvižnika sličnih meni.
U okeanu tek jedna obična kap.
Bez majke i oca da mesto mene podmetnu grbaču.
Bez onog jednog prijatelja koji je uvek na raspolaganju kad ti se pokvari automobil, bez komšije kad ti pregori osigurač, bez braće, sestara, stričeva, teča, ujaka, strini, ujni i tetaka kad ti dodje račun za struju pred isključenje…
Ne, nisam se uplašio.
Mora iksan katkad nešto da uradi i sam.
Sebe radi.
Zarad sopstvene senke.

10. deo

Tačno u 10 sati dat je znak za početak trke.

U tom startu kao da je za trenutak stao čitav svet. Vaskoliki svemir. Može biti da mi se prekinuo dah. Ko će znati. Ja sigurno u svojoj glavi nemam belešku o tome trenutku.

Reka ljudi je krenula istom ušću, nošena istom strujom.

Osim nekoliko navedenih i podosta prećutanih falinki imam i tu da me od malena obuzme nekontrolisano uzbudjenje kada prisustvujem nekom sportskom dogadjaju, a naročito kad mi zenice registruju neki sportski objekat u bližoj i daljoj okolini. Nije važno da li je to stadion „Partizana“, Hala sportova, teniski tereni, golovi za vaterpolo u nekom podnevnom jarom zakatančenom seocetu na morskoj obali, pusto školsko igralište pocepanih mreža i polomljene košarkaške table, bez koša, naravno, ili zatravljen fudbalski teren zardjalih stativa pokraj nekog puteljka izmedju dva usnula zaseoka u kakvoj nedodjiji. Gospa moja se na to navikla, pa mi ne šalje više poglede pune prekora, nego se u tim trenutcima sa suvozačevog sedišta nonšalantno hvata za volan, jer mi pogled sam od sebe odluta. I dugo zatim bludi.

A ovo je bilo nešto sasvim drugo.

Bulevar Kralja Aleksandra je bio krcat ljudima, ženama i decom, stajali su čitavom dužinom i aplaudirali.

Kao u pozorištu. Na premijeri.

Kao u snu, taman kad zarudi.

Da se zakunem šta je dalje bilo ne bih smeo ni za živu glavu.

Siguran sam jedino da se neki drugi, drugačiji, istinitiji život uselio u mene. Da sam opet bio mlad, blesav, u pravom smislu te reči – lud, nekontrolisan, neobuzdan, sa druge strane svega smislenog i postojećeg, jedino siguran da ću stići svome cilju – da Gospi mojoj, po savetu oca Slobodana, pred noge, osim medalje, položim i svoje srce.

Kad sam pre sjurio od Crvenog krsta, do železničke stanice i koliko je vremena prošlo nikada u pamet neću dozvati. Koja me je to sila poterala preko Brankovog mosta, Bulevarom Nikole Tesle, sve do Zemuna, voleo bih da mi neko kaže, ako zna. Kakva se to bitka vodila medju mojim svetlim i tamnim stranama i koja je odnela prevagu da li ću ikada biti kadar da dokučim?

Da li mi je korak bio lak, ili sam se kretao ko sapeto goveče? Čoveče… Ej…

Terao sam svoje, konačno rešen, smiren i pomiren da kao malo puta do sad jednom i ja isteram svoje.

Jednom za svagda.

Pa neka košta. Briga me. Ko kad te pred fajront pesma nenadano nadje. I u srce strefi.

Posle sam saznao da je u onaj čas, baš kad sam kročio u široki sokak Milanković Milutina, sokak niotkud iznikao i bez jasne namere u koju sledeću džadu će se uliti, Gospa moja je iz rerne izvadila moj omiljeni kolač sa višnjama, nadošlog testa za čitav puk vojske i po njemu rasula šaku prah šećera, ko u novembru kad sneg zaveje.

Beograd sam najčešće gledao iz automobila, kolko se kad moglo. Zurio sam u njega sa prozora autobusa, vozova i po neki put, tek po neki put, kroz oblake, ali okrvavljenih nokata na nogama, a da nisam znao, sada sam ga udisao svakom svojom porom i tek sad dolazio do saznanja koliko je, zapravo, predivan, veličanstven i lep.

Beograd u svom punom sjaju i bogatstvu. U svoj svojoj nesavršenosti. I bedi.

Malo sam se zaneo, je l da?

Zar sam se usudio da se barabarim sa mnimim ćelijskim literatom Marković Radovanom Belim, ili tamo nekim Balašević Djordjem?

E, pa, može mi se. Ovo je, ipak, samo moj film.

Kad ostarim, kad budem mrtav i beo, sećaću se kako sam se, prešavši sve basamke bola, uspeo niz ono kratko parče ulice Kneza Miloša kod „Londona“ i klecajući, razume se, u ulicu Maršala Tita, Kralja Milana, Srpskih vladara ili kako će se već tada zvati to parčence belog grada na ušću dveju reka ispod Avale, kako su zagrmele trube, i kako se medju svim tim svetom koji se tiskao sa jedne i druge strane prolomilo: „Ajde Ćosiću!“

Rajka.

Moja drugarica iz detinjstva, na čijem sam bureku odrastao na velikim šlolskim odmorima i koja se sa češljem u jednoj i makazama u drugoj ruci godinama brine i stara bar o spoljašnjoj sadržini moje glave.

Saznaću docnije, da je u to isto vreme, dok sam baš na toj kratkoj ciljnoj ravnini do Terazija iz sebe ispuštao svoj poslednji dah, u ulici Nikodima Milaša, u svojoj sobi, ona koju sam tako nerazumno razmazio, poput svih očeva, izvesna Natalija Ćosić crtala sliku na kojoj jedan silan dasa, nalik Čiča Gliši, prelazi liniju cilja i osvaja pobednički pehar, a o vrat mu stavljaju nesrazmerno veliku medalju.

Može li se zlato sa Olimpijskih igara ikako meriti sa tom slikom koju je u svojoj duši nacrtala jedna razmažena devojčica?

Ja odgovor znam. Vas pitam!

Tačno u podne, kano Kuper Gari, prešao sam liniju tog cilja. Tad. I pre toga tek nekoliko puta. Ali to su bile linije nekih drugih ciljeva. U svakom slučaju bilo ih je manje nego što je prstiju na jednoj ruci. Cenim da je i to mnogo. Pa, baš zato i cenim.

Korak pre ispustio sam dušu.

Baš tako.

Ne sumnjajte u moje reči.

Korak iza – udahnuo sam novi život.

Verujte.

Ako ne, onda probajte sami.

Nije uopšte komplikovano.

Potrebno je samo istrčati tih tričavih dvadeset jedan kilometar i devedeset sedam i po  metara.

I vredi, verujte mi na reč.

Ako ništa, ono zbog ukusa pečene višnje, posute prah šećerom i nekoliko zrnaca ljubavi, koji su mi za svagda ostali slepljeni za nepce.

I što sam u srcu jedne posve razmažene devojčice postao i ostao dasa nad svim dasama.

Ko god Čiča Gliša.

Nad herojima heroj.